Skriveno mesto svake žene

Nedavno sam pitala jednu prijateljicu gde ide kad joj sve postane previše. Samo me je pogledala, nasmejala se i rekla: "U kupatilo. Tamo me bar niko ne prekida." Nasmejale smo se obe, ali sam znala da je rekla istinu.

Svaka žena ima svoje skrovište. Ili bi trebalo da ga ima.

To nije nužno neka egzotična plaža niti tiha planinska koliba. Nekad je to ugao sofe uz šolju kafe. Nekad je to balkon sa dve saksije lavande. Nekad je vožnja autom bez cilja, s muzikom po njenoj meri. A nekad je to jednostavno – tišina u sopstvenoj glavi, dok deca spavaju, sudovi čekaju, a ona samo diše.

Moje skrovište? Jedna sveska sa tvrdim koricama, koja miriše na detinjstvo. U nju pišem sve što ne mogu da izgovorim. Kad je otvorim, osećam kako se vraćam sebi.

Skrovište je mesto gde ne moramo biti jake, lepe, organizovane, duhovite, korisne. Tamo nismo ničije – ni ćerke, ni majke, ni partnerke, ni šefice. Tamo smo samo mi.

I nema tog saveta, rituala, dnevnog plana ili rutine koji može da nas vrati u ravnotežu, kao što može jedno takvo mesto. Jer tek kad se saberemo sa sobom, možemo i sa svetom.

Ako ga već nemaš, pronađi svoje skrovište. Ne moraš da kažeš nikome gde je. Dovoljno je da znaš ti.